Завет – Завет значи обећање. Заветовати се може сваки хришћанин, да празнује неког Светитеља који пада у дан када му се догодило нешто значајно и када му је тај светитељ помогао. Заветовати се може на разне начине: да помаже сиротињу, да пости одређени дан или временски период, да даје одређени прилог за здравље својих укућана и тд. Хришћанин даје завет сам пред собом и пред Богом. Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи јер тада обично човека стиже казна. Завет се може дати само за неко добро дело а не зло ( да се краде убија, пљачка пали итд).

Аманет – Аманет је завештање или тестамент. Аманет се оставља писмено или усмено. Обично то ради отац пре смрти. Он оставља својој породици извесне савете, упутства, жеље и наредбе. Све је то аманет. Аманет родитеља у нашем народу дубоко се поштује. Њега треба држати онда кад је у складу са хришћанским моралом. Међутим, ако је уперен против некога или на његову штету он се не мора поштовати нити испуњавати. Тада је најбоље посаветовати се са свештеником.

Заклетва – Заклетва није у складу са хришћанским моралом. Христос је рекао: ‘Не куните се! Ваша реч нека буде да – да и не – не, што је више од тога од зла је“. Ово се односи на свакодневни живот човеков. Али има момената када црква одобрава заклетву. Например, заклетва у војсци, свештеничка заклетва, заклетва на суду и сл. То је онда, када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује црква на начин који је прописан и одређен.

Клетва – Клетва или проклињање, није одобрена од стране цркве. Разлог за то је што проклињање излази из душе која је пуна гнева и мржње, жеље за осветом, оправдане или неоправдане, свеједно. У Светом писму је речено: благосиљајте оне који вас куну. Увек се треба молити Богу за све људе, па и за своје непријатеље. Своје срце не треба тровати мржњом и осветом. Божија правда је увек достижна.

Врачање – Од најстаријих времена Црква забрањује свако врачање и враџбине. Врачање се увек врши помоћу злих духова – демона. Потврду о исцељењу оних који пате од демонских сила видимо и у Светом Јеванђељу. Свако сујеверје, празноверје, веровање у хороскоп, гледање у шољу, карте, длан, пасуљ, прорицање судбине, чини, црна и бела магија, разни пророци и пророчице, Црква забрањује  верницима да се њиме баве или да у томе учествују. Црквени канони предвиђају искључење из црквене заједнице, за оне хришћане који у томе учествују.
Човек данашњице, опседнут разним проблемима, невољама, болестима физичким и психичким, тражи лек свуда и од свакога. Треба знати, да је црква неисцрпна ризница лекова, пре свега духовних и благодатних, и да има две хиљаде година дуго искуство како помоћи својим члановима. У богослужбеној књизи Требник постоје молитве за разне прилике и случајеве. Зато се у свакој прилици треба обратити  Цркви и од ње тражити помоћ. То знају чак и врачари и гатари, па и они шаљу народ у цркву да пале свеће, дају прилоге итд. Зашто онда радити посредно, кад је боље обратити се директно своме свештенику и цркви.

Ношење медаљона, крстића, иконица – Ношење крста и хришћанских медаљона са ликом светих је видљиви знак припадности хришћанској вери и моћна заштита од демонских сила. Због тога хришћани поред вере коју носи у свом срцу и души, треба да носе и видљива хришћанска знамења и светиње на ланчићу: крстиће, медаљоне са ликом Господа Христа, мајке Божије или некога светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него са дубоком вером, да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није хришћански носити велике крстове преко одеће, који делују саблажњавајуће и обесвећују смисао ношења крста и иконица

Поклоничка путовања – хаџилуци – Поред поштовања и одлажења на богослужења у свој месни храм или манастир, пожељно је да сваки хришћанин посети неко свето место. Познато је да постоје велике светиње, где верници долазе на поклоњење. Код Срба су то: манастир Острог, Девич, Студеница, Жича, Хиландар итд. Поклоњење тим светињама је велико духовно освежење и духовна потпора. Зато треба што чешће, организовано или појединачно посећивати светиње и поклонити се у њима. То је радио и Свети Сава, обилазећи сва мeста од Свете Горе до Јерусалима у време ондашњих тешких прилика за путовање на велике даљине. Данас када је то много лакше добро је да хришћанин посети Свету Зељу- Јерусалим. Посебно је важно ако то може да учини за Васкрс када с’неба силази Свети Огањ (ово јединствено чудо Божије које се сваке године дешава на гробу Христовом за Васкрс). Тада сваки поклоник добија грамату са звањем хаџије. Црква саветује вернике да се за такав пут припреме и да то путовање буде на корист и духовну надградњу а не ради туристичке атракције.