Слава је молитвени чин којим уз славска обележја (славску свећу, колач, жито и вино) прослављамо Бога и Светитеља заштитника наше породице. Као празник породице слава нас молитвено везује са нашим прецима који су нам тај празник предали као дан успомене на своје покрштавање када су примили Православну веру. Зато се Слава често зове именима: Крсна слава и Крсно име, што свакако указује на покрштавање фамилије на дан неког од Светитеља (Св Николе, Св. Јована и других). Слављење успомене на своје покрштавање породица је на празник Светитеља обележавала молитвом и светковином сваке нове календарске године.

У свему томе Црква је у слављењу препознала нешто добро и корисно за духовни живот породице, јер се на тај начин слави Господ и његови Светитељи.

Тако је Црква написала молитвени обред и одредила славске симболе за славу. Овај молитвени чин је у суштини врло кратак и састоји се од молитве за освећење славског жита и благослов хлеба и вина.

У нашем народу постоји народно молитвено правило за трпезом, познатије као Славарица, уз коју се додају здравице и наздрављања.

Славарица и здравица, по својој форми су молитве, изречене народним језиком, у којима се слави и велича Име Божије и помиње Светитељ заштитник као и припремљени славски симболи: свећа, колач, жито и вино.

Током молитве, кади се славска трпеза-софра, славска икона и присутни гости. Поредак за софром као и цео молитвени чин, држи долибаша када на слави није присутно свештено лице.

Обичај народног молитвеног правила за столом је церемонија над већ освећеним славским симболима у Цркви. Црква га је као таквог прихватила и благословила, јер он треба да пренесе молитву из Цркве у кућу за славски сто домаћина. Ту се дакле раздељује оно што је већ освештано члановима породице и њиховим гостима. Ово народно молитвено плавило за столом није исто у свим крајевима, али сваки за себе представља бисер народне вере и побожности, који за славским столом држи ред и протокол од тренутка када се упали славска свећа и почне слава, до њеног испраћаја. Нажалост, данас је врло мало оних који знају Славарицу или здравице, па се поставља питање, како млади да прославе крсну славу, када се врло ретко може наћи неко коби их научио.

Као парох сматрам за корисно да предложим нека једноставна упутства за молитвени поредак за столом.

Кад се сви окупе за славску трпезу – софру, на којој је упаљена славска свећа и постављени славски колач, жито и вино, нека сви устану, а онај који стоји у предњем челу софре (долибаша), нека се најпре прекрсти, окади софру, славску икону и присутне госте. Након кађења, нека прочита наглас молитву Оче наш, и ако незна ништа више од молитава, приступа се резању славског колача. Колач се сече крстообразно (ако то није учињено у Цркви), и прелива црвеним вином. Затим, по народном обичају, изљуби се са домаћином и преломи славски колач прво на пола, а потом се састави и преломи несломљени део опет на пола. Тако је колач преломљен на четири дела, а домаћин из своје десне руке оставља четвртину да се раздели гостима. После ломљења славског колача служи се славским житом, вином и славским колачом или се исти дели уместо хлеба уз ручак. Након послужења славским симболима домаћин даје своје допуштење да гости седну за ручак.

Ако неко од присутних зна здравице, он може да уз дизање чаше наздравља у славу Божију и част Славе, част домаћина и гостију који су присутни.

Пожељно је да се зна:

• За славским столом треба избегавати неумесне разговоре или политику који воде замерању или свађи, јер није за то ни место ни тренутак док гори славска свећа.

• Такође, непожељно је правити шале  и непристојна добацивања током славског ручка. Непотребно је преједање, опијање или инсистирање од стране домаћина да гости претерано једу и пију, објашњавајући то обичајем. Пушење за славским столом је у сукобу са смислом и поштовањем славе, и пожељно је да они који имају такву навику за моменат изађу из софре, и тиме покажу поштовање према Светитељу, софри и домаћину, а и непушачима.

 Зашто је славски ручак постан у току 4 поста или кад падне средом и петком?

Врло је важно да домаћин зна пропис Цркве у вези посног или мрсног славског ручка. За оне славе које увек падају за време 4 календарска поста, правило је да славски ручак увек буде постан. Међутим, за оне славе које нису у току ова 4 поста, већ по календарском реду могу пасти у среду и петак, правило Цркве налаже да славски ручак буде постан. Правило Православне Цркве, од њеног настанка налаже да се у среду и петак пости. Среда се пости због Јудиног издајства, хватања и осуђивања Хрисовог, а петак због Христовог распећа.

Док су верници држали тај завет поста, није се постављало питање како се спрема храна у среду и петак. Када су верници тај завет поста прекршили и изоставили, појавила су се убеђивања око тога,  да ли се у те дане пости и да ли славски ручак треба да буде постан или не.

Било какав изговор, за кршење правила поста у среду или петак није оправдан, јер правило Цркве то изричито и јасно забрањује. Објашњавати то обичајем и позивати се на своје претке, па чак и неке свештенослужитеље, крајње је неумесно и представља буквално ,,изговор за грех“.

Нема дакле тог свештенослужитеља који може некога разрешити и одобрити да се правило поста укида кад пада среда или петак, јер је ово правило целе Православне Цркве и старо је онолико колико и сама Црква.

Сва друга тумачења су самовољна и неоснована па било ко да их чини јер нико неможе да буде изнад одлуке целе Православне Цркве.

Свако добро од Господа, са жељом да ови савети послуже на духовну корист.

Ваш парох протон. Богољуб Поповић